Догма. Мала друидска књига помоћу које записује своје тајне. Мала друидска књига помоћу које записује своје тајне. Шта је друидизирајућа догма ако не укључује никакве обавезе? Да бисмо то разумели, морамо интегрисати чињеницу да никога не осуђујемо, већ проучавамо идеје. У ствари, постоји само једна обавеза, она је поштовање хране и тела које нам је дато. Забрањено нам је, на пример, обрезивање. Друидизам је природна духовност која човеку даје право место усред живих природних елемената. Монотеизам је одвојио човека од природе. Атеизам их је навео да се забораве. Друидизам их мора помирити у заједничким пејзажима. Друид читавог живота посматра божанске ствари, бележи оно што види и разуме, спрема се да говори о божанству света око себе. Три основе понашања: "ЧАСТИ СВЕТ, БУДИ ЧВРСТ И ПОШТУЈ ДРУГЕ" У основи се појављује пет темеља: "Жеља, срећа, слобода, правда, поштовање". Дељење са светом не значи потчињавање њему, онај који, чак и изузетно богат, мисли да му све припада, нема ништа у себи. Либертаријанац не прихвата лако догматику, друидизам компромитује ту ствар и ако јој филозофија нуди чврсту основу за размишљање, витални, људски аспект дефинише њен положај. "Дајте све својој деци у видљивом свету и све својим прецима у земљи духа" Давање затворених очију за размишљање о неопходностима физичког и видљивог света води само до једне ствари: религије. Ако је ово пристрасност разумевања која омогућава уздизање оних који немају директан приступ знању, религија се испоставља као начин постојања, који у својим прописима може понудити лишавање слободе мишљења. . Због тога, чак и ако нам је потребна догма, она никада не сме у потпуности да поседује природну средину у којој се развија, она јој је неопходна, то је оруђе које по мом мишљењу мора да осуди хегемонизам људског карактера. Како предложити догму која поштује читав живи домен када их хуманост оних који је заговарају гура у овај природно деструктивни хегемонизам? Ово је трновито питање, ово јединство божанске стране живе духовности није физичког реда, а ипак жели да уреди физички свет свега што је живо. "Живот није само свет мисли". Догматика мора водити без чврстине, нудити начине, али не и ред. Природа самог виталног принципа пружа остатак еволуцијске активности. Ово је дефиниција сложеног пута који поштује постојање и верску слободу тамо где нису сви. "Догма је неприхватљива када постане либертицидна". Филозоф који је и сам врло често одбијао религију због вишка ауторитаризма, целина вођена примарним елитизмом, па и то изговори, због погрешно постављеног поноса, то је људски и била је пола штета. Постоји само један начин за постизање компромиса након ових разматрања, управо у томе је утјеловљена филозофија која у потпуности припада друидизму од антике. Стање, начин постојања, који се налази између људског и божанског. Можда чак и изнад тога, јер се ова филозофија не стапа са временским аспектом еволуције који управља живим? На галском језику то је „АНАУОС“, тачност. Сан и јава. Пет тачака догме обично произлазе из перцепције оног што нас окружује, па стога и из онога што смо научили да разазнајемо. Састоји се од пет литица које подупиру свето небо: 1-Немак: прослава. 2-Огма: поучавање. 3-Теута: Заједница. 4-Тара: достојанство. 5-Донна: памћење. Ово је пет шиљака друидског јежа, прилично сам сигуран. И припада Беленосу (100%), богу живота. Постоји шеста литица, слободна, која се креће попут таласа који обилује остале: Лига: блато креативности. * Ум, када је лоше обликован, форматиран, постаје нешто нељудско. А онај ко је био приморан да учи без личног избора, налази се изван сваког природног става. Ово може изазвати стварне проблеме. Уобичајено је научено да се многе катастрофе изазивају широм планете, што је ординација која би је такође могла спасити да је била успешнија. Стога је прво питање образовања, правилног учења детаља и детаља, од виталног је значаја. На пример, не требају нам скупи и загађујући предмети да бисмо били срећни, потребна нам је ефикасност корисних ставки. Наравно да сан постоји, а ко не мора да сања? Оптужујем рушитеље биодиверзитета да користе ову потребуу сну анархијски спроведеном. Уметност је требало забранити методама продаје и резервисати за потребе људске духовности, то би променило судбину човечанства. Мислим на то да је разлучивање између сна и стварности требало да буде примарна осовина масовног образовања. Неколико вас ће ми узвратити да је за то требало користити управо религију. Тачно да, али религиозни су људи, религија је несавршена јер људско, не види далеко, не брине се нужно за остатак земаљског живота, само је жртва својих злоупотреба. Само друидизам потпуно обухвата поштовање свих облика живота у својим прописима без лагања. Ако се људски дух несавршено развио, то је због непотпуног образовања. Стога остаје да му дамо, вратимо (да да, вратимо), речи, разумевање које би му омогућило да се усаврши и зашто се не би спасао у исто време када и свет око њега. То је митолошко дело које то може дозволити. Проглашавање реалних, вишегодишњих идеала кроз снове. О улози религије. Религија има улогу у друидском миљеу, која је мало другачија од оне коју се могло наћи на другом месту, пре 2.500 година била је споредна, споредна, али корисна. У осталим верским удружењима, сву догму спроводе религиозни. У друидизму религија је један од делова догме. Религија се посебно користи за преписивање, очување и ширење стеченог знања. Она јасно представља сећање на филозофов култ, она је чувар традиција, ово је моћ племенитог бика, обожени део еволуционог циклуса духовности, прихватајући необјашњиво без тражења сазнања. Религија чува памћење и томе служи филозофски календар. Ови начини богослужења извиру и створени су од другог великог дела друидског пропланка, уметника, стваралаца, Лугуса и видљивог света. Креативност и памћење утјеловљени су у два готово потпуно антагонистичка близанца који ратују једни против других у главама људи. Подељени да смо сви стварањем ствари које бришу део ванвременског сећања, оног које нам је дало темељ без којег не бисмо могли. Тако ум измишља, трансформише памћење које се брани најбоље што може, Луг измишља превише неодољиво за Донна који чува најбоље, а одбацује остало. Братска борба која мора створити стабилност у еволуционом процесу, два змаја који се међусобно боре и који не могу један без другог. То је закон времена. Данас су Друиди према свом верском укусу или историчари светог. Њихове разлике се цене и на све начине их везује међусобно поштовање. Мислим да ова улога религије у друидизму није главна и да је на тај начин јако добра. Религијско је духовно памћење, памћење не еволуира и не допушта обнову неопходну за вишегодишње богослужење, потребни су му умјетници, људи потпуно слободоумни, чак и ако нас неки нервирају, креативност је света међу Друидима . Све озбиљне грешке које су се догодиле у прошлости догодиле су се због тога, због превише чврстине у очувању духовног, меморијалног сећања. Због тога су култу потребни ствараоци, како би се „преселио“, како би могао бити живи култ. Овај древни концепт признат међу Друидима и Грцима могао се лако наметнути да одређене религије нису наметнуле своју хегемонистичку моћ оружјем. Верници углавном верују, увек су веровали, јер су пре свега жртве, мрачна свештенства из прошлости су имала велику корист. Ово је разлог зашто никада не смијемо дати пуна овлаштења вјерским, ако само да бисмо их заштитили од њих самих, морамо одржавати и њихове воде, то је један од највећих друидских прописа: "Онај ко верује мора то учинити отварањем очију према свету, а не затварањем у себе" Слобода. Слобода је пре свега осећај стварања сопственог пута. Ипак, овај осећај је нешто између илузије и добре воље. Физички смо подложни својим потребама и окружењу, а не ономе што дефинишемо као потпуну и идеалистичку слободу. Заправо, само слобода мишљења изазива читав осећај у нама. Осећај физичке слободе најчешће је узрокован избором набавке алата који олакшавају живот, али то је илузорна слобода јер је на овом физичком нивоу једино постојање тела и брига из које ми произлазимо. Наравно, било би потребно имати сертификатпроучавање добре будућности на земљи како не бисмо били робови нагона самоодржања. Да би се тело слободно развијало, тело се мора борити. "Да ли људско тело још увек има потребу да се развије у 21. веку?" Ум, да, тело, нигде само у случају нове потребе. Има ли човечанство још увек право да прошири своју популацију на штету света који га је родио? Пошто ово повећање становништва доводи до његовог пропадања, мислим да не. Догма о слободи мора прво предложити заштиту физичког тела ограничавањем његових злоупотреба. Оно од чега долазим је да ако је тело добро одржавано, инстинктивни карактер престаје да жели да осваја, то је природна појава. Одатле се он враћа у осмози са својим окружењем, што се тиче божанског разматрања, то важи за појединца колико и за групу. Од овог тренутка једина прихватљива борба постаје борба медицине. Један од стубова друидског чина. "Прави осећај слободе долази само од доброг здравља." Шума галских богова. Шума галских богова. Жеља. Човечанство не контролише своје жеље и прождире а да никада није у стању да се потпуно нахрани, незаситно у својој вољи да контролише будућност. Оно што остаје немогуће за црева која се слепо намећу. Незаситна жеља стога расте и расте јер је још гладнији онај који се превише добро сећа својих оскудних одломака за које је најчешће одговоран. Историја нам је генерално показала на шта нас подсећају лоша сећања, да учествују у друштвеним инстинктима надајући се да ће одбити изгубљено време. Они који су прехрањени налазе тамо готов изговор и настављају да прождиру као што рак напада тело. Међутим, ова неконтролисана жудња не доводи до емоционалнијег уживања, баш као и обично. Неконтролисана жеља оличена је у сметњама, уништењу. Једини мудар пут могућности је пут осмотске жеље, жеље да се цени и воли уместо да се жели извршити инвазија без дељења. Оно што ускраћује, извесност стеченог може то зауставити. Све што постоји, постоји комплементарношћу, то је шумска лекција, уживање у датом тренутку јача судбину. Осмотска жеља покреће вишегодишње судбине, на галском језику израз "суанто" означава овај природни механизам. Горуће страсти се хладе и природно наставља свој плодни облик, облик истинског уживања и истинске награде. Ако страст није део промишљеног рада, резултати су чудовишни. Ако, напротив, учествује у промишљеном послу, постаје оруђе које доноси дораду, а дораду, још више уживања у обећању бољег начина. То је врло стваран концепт (жеља покреће светлећи чин) који се може применити на сва дела. Концепт који се може једноставније објаснити на следећи начин: „воља за усавршавањем и жеља за изградњом даје просвећену награду“. "Жеља да се све схвати без разумевања доводи до нехуманости дела". Један од механизама друидске школе каже да се не може држати истина о свим стварима, да то остаје увредљив и стога деструктиван гест. Тада можемо прихватити да радимо боље, јер усавршавање нема стварних граница и жеља да се боље гради даје нам улогу на овој земљи, то је жеља у раду. Жеља и усавршавање су стога неодвојиви у догми, није ли сама природа, чији смо део, пример веома великог усавршавања? Поштовање. Поштовање на пољу духовности је увек инструмент времена. Правда. Богови и идеологија. Богови и идеологија. Младице су успоставиле систем локалних партиципативних демократија без одређеног поглавара за сва племена, осим у случају рата. У ствари, само међу друидима постојао је велики моћник, арх-друид кога су сва племена поставила преко својих локалних учитеља. Свако племе је имало бога и одређену активност међу свима њима. Закон мора уређивати искреност или природније, као што је код нас, осећај поштења одлучује о примени закона. Тренутно политика не одлучује, а о добром понашању становништва одлучује олигархијски закон, пре свега економски. Порицање природног друштвеног понашања које мора уравнотежити једно друго како би заједнички циљ напредовао. Природни закон одувек је наметала највећа група и то је добро јер ова највећа група има најуспешнију, најодрживију друштвену организацију. Нажалост, данас су скривене идеје оне које одлучују о говору политичара, ми себи све чешће дозвољавамо, а закони се гомилају на леђима маса да бирају одређене малегрупе. Друштво се распада уместо састављања, закони се крше јер нису дизајнирани за појединца, само за економију која је полудела, барем у наше време. Гали су се понашали према животним принципима, од којих је први био да појединац делује за групу, а група за појединца. Тренутно то више уопште није то, генерално је за све. Други важан принцип је територијалност која штити, да, али друштва имају тенденцију раста, наравно, то је оно што одлучује о судбини људи, јер они задиру у стране територије. Отуда долази потреба за организовањем културе солидарности, али разнолика, признајем да није било лако, а ипак су успели, сви они који су имали улогу у галској државној организацији били су образовани од стране друида. Иста култура владала је свим племенима. Трећи важан принцип је принцип самоодбране. Правда је лична освета шта год да кажете. Нормално, морамо поштовати друге, али и себе, тако да постоји сила карактера интегрисана у образовање свих. И морамо се систематски бранити од злоупотребе. То је освета народа тиранину, то је освета једног на лажи најјачих. То је осуда онога који намеће за себе јер свако у својим делима мора консолидовати целину. Међу Галима је свако стално примењивао своје лично име, где је свако, такође лош чин, довео до тренутног враћања ствари. Нисмо себи дозволили да то учинимо и није било нужно апелирати на јавну снагу возача да обезбеди поштовање личног закона (што је било исто као и обичајно право) када смо могли. Друиди су били ту због тога, штавише, њихови филозофски прописи наметнули су мир. Гали су били мирни и разумевајући, потпуни борци у случају неправде. Било је то у њиховом образовању ..... Бранили смо се, шта год да се догодило, не остављајући никакве илузије лошем понашању. ..................... Дрво пре него што има телесну тежину представља равнотежу. Кад један дио нарасте пријетећи да ће га преврнути или сломити, коријени прошлости тестирају њихову снагу, а друга страна стабла мора нарасти до протутеже. Тако је и са духовном равнотежом сваког племена. И ако део који неравнотежу целине не може бити надокнађен, контрадикторан и угрожава целину ..... више га не хранимо тамо где смо га исекли. Мртва грана ће нестати. Ако је део система дрвећа болестан, покушавамо да га лечимо, у супротном га сечемо и замењујемо новим организмом. Кукица се користи за лијечење и резање друштвених болести како би се успоставила равнотежа опћег добра. "Ништа се не стиче, ништа није коначно, све мора еволуирати, само је време господар". Нб: свакако је постојао систем физичке вредности који се користио за процену. Као 1 за 1, 1 за 3, у Друидици је цео систем био шифрован, пребројан. Чини се логичним, осим можда онога што се не може избројати. Циклус петина. И да, циклус (где је круг петина) део је филозофске догме. Познајемо га посебно због његове музичке корисности у наше време, али истина је да је систем примењен на многа друга истакнута друидска питања. Реч је о математичком прорачуну хармоније виталног времена подељеном на дванаест делова који могу бити, музички, обојени или чак сентиментални који служе за хармонију и очаравање опште уметности. То је основа израчунавања онога што се назива: дуга. Неки то опорезују као једноставан концепт, али уверавам вас да више нисмо у овој једноставној фази више од 2500 година, истина је да је скривање његове употребе од маса задржало своју магију. У ствари, чак су и прорачуни зодијака увек приказани методом петина. Лако је створити уравнотежен и складан пантеон који уноси веровање и машту у ритам истински задивљујуће цикличне партитуре. И можемо га сасвим прилагодити уметности приповедања захваљујући ритму осећања. Ако знамо седам нота, знамо и седам обојених осећања. И одатле изградите веома складну, задивљујућу призму.